Iz dana u dan uvik isto

nedjelja, 20.07.2008.

KRUH NAŠ SVAGDANJI

Ne može se više narodni običaji naći na jednome mistu ka šta je Varoš! Jedena kuća a pet stanova, po kvadraturi se nezna koji je manji a koji napućeniji. Po tri generacije se motaju po tim skučenim prostorom. Dok se u jednom stanu piva ganga u drugom je ojkavica, pa onda rera, a ni klapska pisma ni zapostavljena. Ajme ludila kad dođe nedilja! Svak svoju muziku svira i jedni drugima su vlaji il pak mandrili. Nema nedilje kad policija ne obiđe bar jedan od stanova. Svi se međusobno sude il zbog teraca što ovom doli zaklanja sunce il zbog toga što neko poviše nosi klompe. Obogatiše se advokati i popovi što svako malo blagoslivljaju to mrvu stana. Svima je zajednička ljubav briškula, trešeta i Hajduk, pa se za vrime utakmice svi vole ka da nikad ni bilo nesuglasica među njima. E onda se okome na ove gori blizu oltara i oni su najveći krivci za sve njihove jade. Nedaj Bože da nekome bolje krene odma je diler il se bavi kriminalom. Svi se pitaju kako to imaju za život a ne rade il ako radi radi za brokve jer niko ne plaća!?! Kako su svi na istom mjerilu za vodu često se isključi jer se ne mogu složiti oko plaćanja po članu. Uvik neko ima po dva-tri člana manje nego šta ulaze u tu mrvu od stana. Ma koga stana... ?..... to je više prenoćište. U kužinu jedva da stane sudoper sa jednon rupon, frižider i šporet. Sva srića da ne tribaš imat kantu za škovace jer ovi odgori bacaju kroz ponistru sve šta in ne triba pa neka kupe ovi doli, oni su u dvoru koji je od sviju al ovi doli oće ga za sebe, pa neka čiste A godno ni onom gori šta se nemore ispružit u potkrovlju, a za vrime kišni dana mu triba lumbrela da ne pokisne. Ako padne nenadana kiša dok je na vikendu, a ni se osigura naheba je on i ovi doli isod pa i ovi ispod i opet ovi ispod, a najviše je naheba ovi najdoniji jer mu se sve slije i nabubri ono jada od namištaja, a zidovi se slojevito ljušte i još malo biće ka kartine. Sobe su tinel, blagavaonica i spavaonica. Da su podi koji metar viši bilo bi tu kreveta i na tri kata a ne ovako skromno na dva, iako i ovi na dva jedva stane po visini pa ovi gori šta spava ne more ni na postelju pošteno leći već se mora uz magičarske vještine uvuć u nju. Ajme se onome ko naraste više od metar ipo, biće pogrbljen prije nego navrši dvadesetu. Niko sa nikim ne priča al svak svakoga ogovara i svi o svima sve znaju. Nema onoga koga nisu rastresli uzduž i popriko. Niko ni zaposlen, svi imaju nove aute i oblače se po posljednjoj modi. Posuđuje se od kumpira do soli, a nikad se ne vraća pogotovo 10-20 kuna. Neš ti novca ni dosta za duvan i novine, a kruv da se ni ne spominje. E da je to samo jedna kuća, nego se naslanjaju jedna na drugu da čuješ šta ovi do, iznad ispod i sastrane tebe govori, a makar pisa po papiru ovi šta mu je ponistra nasuprot će vidit. Blažene škure al triba zraka pa se tribaju otvorit i ajme se onda. A tek tiramole i ko će prije stavit sušiti robu ostavit je po nekoliko dana da je raženta kiša, a ovom nasuprot se usmrdi jer je nima di drugo sušit. Više se nezna od čega je koja žica oli od struje,telefona il kabelske tv! Otkad nan se poboljša standard i nestadoše dvojnici na telefonu bar nema one vike i galame......daj poklopi slušalicu morebit će me ko zvat.....Sad se lipo moš priključit na tel i tebi tel račun mali a susid diže kredit da ga otplati.......blaženi napredak. Ne zna se ko je od koga slabiji živaca i ko brže plane. Ako kojim slučajem nemoš naći kome manu, nećeš mu tražit ni vrline, kad tad ćeš nać šta mu smeta. Šta si jadniji to si svojin susidin draži na jedan poseban način, niko te ne obadaje i biži od tebe ka da si kužan i ka da je to prelazno. Svi ka pravi kršćani....uvik ima iznimaka u ovom ka i u onom sistemu...... svetkuju na način da blagdane šta bolje iskoriste, nadožuntavaju ono mrvu stana tzv teracon il podignu krović jer ispenkcije ti dana nima, a uvik ima sumišćana šta će pomoć sa kariolama jer kaminon ne more doć ni blizu sto metri. Kalete su pune auti i nemoš proć ako imaš šta u rukan, a kamoli da guraš dječja kolica. A tek oni policajac od kvarta, vidiš ga samo kad ima donit šta od suda i kad te zaskoči šta si sija na motor bez kacige. Ma to se lako riši, platiš mu kavu i nima prijave ako je za ti misec ispunija kvotu od kazni. A tek imena od dice.....?....kad ih počmu zvat pričinja ti se da si i neznajuć završija u kojoj drugoj državi a ne da si u ovon mistu od mista. Jednima na prozoru vise puži u mriži od kumpiri,drugon se kiseli kapulica il crveni višnjovača. Orahovice je sve manje jer se zeleni oraji prodaju na komade, a ovi šta ih imaju di ubrat ritko kad stignu jer in ih obično već drugi pobrali. Ako kojim slučajem imaš mrvu vrtla ne triba ti gnjojivo jer vala ti Bože ima mački da to zagnjoje, a ti lipo sve šta u vrtlu uzgoje na pazariću prodaju i lipo zarade jer je domaće. A kako i nebi bilo kad se zalije sa špine iz dvora i svi vodu plaćaju. Ako imaš kaić onda imaš lipu zaradu jer ti cilo susidstvo pokupuje ono šta uloviš oko Marjana jer ne dobivaš za plavo gorivo pa je skupo poć dalje od obale deset metri. Šta te briga šta će koga zabolit trbuj kad ćeš ti imat za izgradit ono kuće šta si započeja ko zna u kom mistu na otoku. Ma koga vraga ovi otvaraju velike samousluge di su kunpiri po kunu kad u susida iste take moš kupit po pet kuna iz njegova mista. U prizemlju šta više na podrum liči živi peteročlana obitelj u dvajest pet kvadrati mater ćaća i dvoje dice i dite od diteta kome se ćaća nezna, bar tako kažu ovi šta su in najbliži.....ćaća Mate iz Povlja doša ka varilac prekvalificirani u škver, proda po zemje da se ovdi skući, mater Rosa iz Ogorja podno Svilaje sin Ante rođen ovdi jer ni bilo Mate da Rosu odvede par koraki do rodilišta, a ko joj kriv kad je išla rađat dok Mate radi, mogla je ka prava žena sačekat da ovi odradi faturetu, ćer Julija sa svojon ćeri Mateon šta je ime dobila u didovo da ga tako urazume. Jednon je Mate pita Rosu-otkud to aaaaaaaaaa mala stalno govori-a Rosa će njemu –Aaaaaaaaaa Mate zašta me to pitaš? Nu ti njega šta mu to smeta, a ko je još vidija da je bračanin čovik pa more razumit šta ljudi govore!? -Rosa je poznata po brzu jeziku i često dobije po labrnji al ne od muža nego od susida Pere koji ima toliko velikog ćuku ka tovara. Pere živi sam i slabi je živac jer je proša sva ratišta, iskreno govoreć živce ni ima kad je u rat krenija pa se nezna kako je moga izgubit ono šta nima a dobro šta je krnjav prije rata je ima više zubi nego ih sad ima a ni onda mu nisu bili brojni. Pero je u mirovini iako nikad ni radija osin šta je ratova i ako je ratova, istina svi su ga viđali u lipoj uniformi za vrime rata. On je to mrvu u kojoj živi naslidija od tete Mare, dobio je stan u Solinu i iznajmljuje ga, a ovdi se stiska sa ćukon. U njega se uvik okuplja veliko društvo i kartaju po cile noći, loču i svako malo se ka pivci počepušaju. Ako se ko pobuni od susida , on mu zapriti bonbon šta je drži podno kreveta. Rosa je sigurna da je Pero ćaća od Matee jer su on i Julija prije rata bili skupa u školi a uvik bi svraća tu dok mu je tetka Mara bila živa, a maloj uvik kupuje slatkiše i govori –evo tvoga pape lipoto moja mala vidi šta san ti kupija!? -Rosa je iznajmila vrt par kuća niže i po cilu godinu nešto sadi, a i u dvoru nema cvića nego je u pitarima povrće, liti pomidore, krastavci i paprike a zimi kupus-A ko se od cvića najia? -nema dana a da to ne kaže. Nije teško ni pogodit kad muški ide u wc obavit nuždu oće li bit velika il mala, ako ulazi unazad učinit će veliku nuždu jer je wc toliki da se u njemu nemoš okrenit, zato se ajme onome ko je puniji, tribaće doć vatrogasci vadit koga kad se zaglavi. Jure i Đina su povratnici iz vani, ona je taljanka i upoznali su se u Njemačkoj, napravili su nekoliko kuća i svu su dicu skućili, a oni žive tu jer in je blizu ambulanta. Kuća im je puna dice od dice i svi budu tu po cile dane jer in matere i ćaće rade pa nemaju vrimena bit sa njiman. Niko nezna odakle je Jure rodom, kaže da je fetivi splićanin, a niko mu to ne uzima zaozbiljno. -Ma ako oš popričat sa pravin splićaninon tribaš otić u Zagreb il na koji otok, jer ovdi san jedino ja osta-stalno naglašava Jure. U cilome susidstvu nema takve ka šta je doseljenica iz zagore Denis, ta je svakom loncu poklopac a svakoj tikvi čepina. Ko zna odakle joj novci za onu kućerinu šta je kupila. Sa sobon je dovela čopor dice, a ćaće nigdi. Žan-Pjer je najstariji od toga čopora, Franćeska, Ludmila i Đon više se nezna ko je stariji. Liti bi dica dok su bila manja išla kod oca, a kad bi se vratili i rekli di su bili nebi više niko moga znat di su bili. Dok dica lituju mater iznajmljuje sobe u toj kući, a zimi se svi zbiju u konobu jer su sobe pune studenti. Studiraju i njezina dica, a di uče to niko nezna.? –Znaš li koga da mu triba krevet- to joj je pozdrav kad te sretne. Vridna je to žena, po cile dane i noći je na kolodvoru vatajuć svit da u nje prenoći, pošteni posa na crno. Ona dili dvor sa kako kaže Jure bračkim vlajima –Karmelom mužom joj Franom , svekrom Stipon, svekrvon Tonkom i dicon otputa dvoje-Marko i Ivan-ličili bi ka jaje jajetu da jedan i drugi nemaju različite oči, Marko ima livo plavo a desno smeđe dok Ivan ima desno plavo a livo smeđe. Stipe se stalno sudi sa Denis s vezi dvora koji oće i jedno i drugo za sebe.Denis je pridošlica pa je većina susidstva na Stipinoj strani, čast iznimkama koje su zadužile kod nje i plaćaju kamate svojom naklonošću, a kako vrime ide sve joj je više susidstva naklonjeno. Bude tu napeti situacija da i policija urigira, tako se počepušaju da neznaš ko je gori a ko doli i koga bi tribalo smirivat, a koga bi tribalo branit. Tonka uvik mrmlja sebi nešto u bradu, muči samo kad nedijon sidi u crikvi. Udovica Helena živi od male mirovine sa tri sina-niko in imena nezna, zovu ih ovi oni najstariji i oni najmlađi, a koji je koji teško je pogodit-- u potkrovlju poviše Rose, ona je jednom sobičku prominila namjenu i napunila ga ćibama u kojima su prepelice, dobre nesilice te prepelice. Sinovi su uvik u pokretu i često završe na Bilicama, a momci su baš pristojni nikome se u susidstvu nisu zamirili osim susidu Peri koji kaže da su kriminalci, a ko će znat po čemu in on to sudi? Morebit in je pritija bonbon po običaju. Kad u Helene svrati po službenoj dužnosti policajac od kvarta Poštenjak ona nikad nezna di su joj sinovi. Na početku te kalete u maloj kućici živi obitelj visokoobrazovanih koji imaju blindirana vrata od dvora, sa nikim se ne druže u susidstvu, a teško in zavirit u dvor jer su okruženi visokin zidon. Čak ih i poštar Mirko nije upozna, bar tako kaže, a primaju pošte ka niko. Susidsvo nebi bilo susidstvo da in trapulu ni spremilo, poslali su jednom Poštenjaka da remete red i mir i skoro su svi na Bilice završili. Kod nji često navrati neki čovik šta voza biciklu, njemu ne smeta ni kiša ni bura a bome ni sunce. Priko njega su doznali da su to neki doktor i žena mu profesorica, ali nije reka di radi da ubaci koga priko reda na pregled. Kako kroz ulicu zahvaljujuć njenoj širini ne može proć auto nego samo motorin, dica se igraju po cile dane jer je opet zahvaljujuć napretku nesta oni mir od dva do pet. Baš zbog te dice se Rosa svadila sa ženon šta je iz njezini krajevi.Nakon šta su takle užu i širu rodbinu i više nisu imale šta, ova će: -Dabogda ti se lice zateglo svaki put kad skinila grudnjak-! Nakon te svađe ni se znalo ko je koje vire i koga je političkog opredjeljenja. Doduše takav je to kvart da nikoga ni briga ko upravlja državon, a kamoli gradon. Najvažnije je da se ima šta poist i popit, a za dugovanja državi niko ne mari. Pa kad mogu one glavešine gori plaćat miljarde dugova od tzv državni firmi, zašto nebi platili i ta sitna dugovanja od nekoliko ijad kun? U politiku se razumiju najbolje dica jer in se minjaju knjige ka i politika, svako dite drugačije povist uči, a ko će više šta razumit? A i nema se šta za razumit do nepoć na glasanje kad bude, niko nezna za koga bi glasa. Ali su zato svi stručnjaci od baluna ali se i od njega miču jer je balun posta politika. Kako je kontejner od škovaci daleko i nikome se neda poć do njega, naćule se kesice po svin zidićin šta su uz ulicu, tako da ona bidna Mande šta čisti po cile dane ima posla. Šta bude viška kruva dade se Heleni za njene prepelice, a sve šta se more prodat na sajam od auti se dade Peri i on to pošteno plati, po par kuna. Rosa je iskopala neku rupu u vrtlu i u nju stavlja kore od voća i kumpiri pa je tu leglo mušic i smrdi ka da je jama od govan. Ma ljudi moji, nikoga nije smrad ubija nego glad-tako se opravdava Rosa, ka da će ti njen vrtlić priranit cili Varoš, a morebit da je i tako? ! Svi šta su pušači imaju di kupit cigarete po povoljnoj cini, a ima tu kupit i za obuć se i obut, sve vrste marki, nema čega nema. Svi su pošteni,a svak svakom se bar jednon zamirija, e da je samo jednon! Julija prodaje na pazariću jer joj otac neda da radi ka konobarica, to je jedini posa koji bi mogla naći, uzalud mu trud jer Juliji raste trbuj, kaže Rosa da se udebljala al svi znaju da će opet postat mater a ćaća nepoznat. Ne može Rosi Denis ništa reći jer i njena Ludmila gura trbuj isprid sebe sa nepoznatim ćaćom. Jedne noći je bila puna ulica policije uz Poštenjaka a da je niko od susidstva ni zva. Pala je žena od doktora niza skale i cila se polomila, a doktoru kako joj je pomaga bile ruke izranjavanje, a lice izgrebano. Odveli su ga i bio je nekoliko dan na odmoru ali ne u kući nego ko zna di. –To joj je pokaza ko nosi gaće u kući-reka je Jure, a čini se da je tako i bilo jer se više nije ni vratio u kuću. Kako vrime prolazi tako se i kvdratura stančića povećava, a dvora je sve manje, a bome su i ulice uže. To nikome nesmeta da bi mogli feštat kad god se ukaže prilika za feštu, ma važno je da se fešta. Denis i Karmela su se počepušale jer ova nije tila dignit robu iz dvora, a ovoj to smeta jer joj se gosti moraju provlačit između prostrte robe. Denis je rukama pokidala žice da Karmela ne može više prostirat robu. Ovi muški su bili kuco jer nije pametno se mišat u tu raspravu od nji dvi, pitari su letali na sve strane, pa se bilo pametno skriti. Stipe je odvea Karmelu na prvu pomoć ali ne zbog toga šta joj triba pomoć nego da ima sa čim podignit tužbu protiv nje Denis. Oni šta nosi raćune za televiziju se svaki put napije ka šlapa, a nikom nije ništa uručio jer nikoga nije ka fol bilo u kući. Skoro svak je dobio tužbu od rtv zbog neplaćanja, a niko opet ne plaća. Kažu to je porez na aparat, a ne preplata, pa bi po toj politici plaćanja preplate na aparate imali šta za plaćat. Jedino se Jure žalio pa je mora platiti sudske pristojbe, a ko mu je kriv dobio je šta je tražio. Čak je bio odjavio tv ali mu to nisu uvažili, a Đina stalno gleda taljansku tv pa još ponaški nepriča dobro. Od milja je zovu –šinjora Bena- jer sve šta joj se kaže ona će –bene-. Malo di se može čuti tako lipi nadimaka ka u Varošu,svakome po zasluzi. Najgora stvar je ako ti ko kaže nešto šta ni nikom drugom reka, dođe ti za puknit, pa se zato svadiš zbog bilo čega da to možeš izlajat. Kad tamo svi to već znaju i nije nikakva novost, svima je rečeno u povjerenju. Kako su česti radovi tako se začepili odvodi od vode, a koji se nisu začepili, začepili su ih namjerno da se ovom niže slije voda kad kiša pada. Dišpeti se čine svima i svakome na bilo koji način, ako ne ništa drugo onda kad pereš pod ne ocidiš dobro krpu da ovome ispod procuri jer su drvene grede, a voda nađe put tamo di ovom ispod najmanje odgovara, to bude obično drito poviše kreveta. Kad nekome neko umre potribna je najmanje godina dana da se skupi za šonetu. Helenini sinovi kad su u kući puštaju muziku koju niko ne razumi, a ta buka tuče ovom u suprotnoj kući, pa će on-alapačo reci toj svojoj neukoj dici da stišaju tu dreku- a ona će njemu-a neš ute fakulteta-, pa ovi brže zatvori škure da se ne vidi kome je to rekla. Često se gradelaje i nije važno šta je na gradelama pa makar to bio pouljen kruv, najvažnije je da dim uđe u susidne kuće. Helena je završila u bolnici pa je tribalo dati krv i svi su se susidi odazvali, Pere je reka –dajte demejanu to mrva je malo – ali čim su ga uboli u prst zamanta je i iznili ga na nosilima. Dok je bila u bolnici Rosa se brinila o prepelican. Nije dugo poživila kad se vratila. Kažu da se spasila napustivši ovu dolinu suza. Sinovi su prodali to stančića Mati i nestali su niko nezna di. Ante više ne spava do podne već je počeo radit u čistoće, dosadilo mu čekat posa u struci inžinjera strojarstva, godinama je bio na birou. Denis je našla neke svoje da za male novce srede to stančića šta je Mate otkupio, a začudo Pero nije ima ništa protiv toga. Preuredili su cilu kuću, a i Perin stančić usput, i dok se preuređivalo Pero je bio u Solinu, a Rosa, Mate i Ante kod Denis, koja za to vrime ni afitavala sobe. Julija i Matea su pošle sa Perom, sva srića jer je u to vrime i rodila, a u isti dan je rodila i Ludmila. Stipe je zva sve moguće inspekcije i na kraju je on mora rušit oni dio šta ga je izgradio u dvoru. Uvik neko plati buletu. Kad su sredili kuću više se nije mogla prepoznati, u dvoru su pitare povrća zaminili pitari sa cvićem, Rosa je pošla u poljoprivednu mirovinu koju je sama sebi uplaćivala, a ruku na srce i zaslužila ju je. Nabavio Mate janjca da počasti cilo susidstvo i daga peć, a da mu ga nebi zaminili izvadio janjcu par zubi da ga pripozna pečena, to je brački janjčić i šteta da ga ko drugi pojede.Feštalo se do dugo u noć a Poštenjak je čuva mir sa čašom u ruci. Julija se nije vratla već se udala za Peru koji je otac od njene dice, Rosa je bila u pravu. Nisu pravili pir nego su došli reć da su se vinčali. Mate je reka Anti da se prekvalificira u varioca i da mu je bolja plaća u škveru nego u čistoće šta ga je ovi i posluša, tako je Ante doša na njegovo misto kad je ovi poša u mirovinu, a ko će nego svoj svome. Sin od Ludmile je počeo odavno trčati kad je Ante zaprosio. Kako je crikva blizu tako su uz gitaru i klapsku pismu bili ispraćeni do oltara, doduše Rosina i Denisina rodbina su mlatili po ušima dok su pivali svoje pisme. Feštalo se cilu noć u dvoru od Denis, a ona je za svaki slučaj stavila veliku ceradu ako nedaj Bože padne kiša. Karmela i Tonka su bile glavne od kužine, a Stipe je bio zadovoljan jer mu je Denis dala dio dvora koji je ovi odma prepisa na sebe i odilio ga zidićem. Tek na piru su upoznali oca od Ludmile koji je bio čeh, a oženio se sa Denis jer joj je platio da može napusti Češku. Svi su se nasmijali kad su otkrili da svako dite ima drugog oca i da su joj odatle ti pusti novci sa kojima je kuću kupila. –Kod mene je EU davno u kući-rekla je Denis.Kad je sunce izišlo nasta je mir i svi okolo su mogli bezbrižno odspavat cili dan. Mir i tišinu u nediljno jutro remeti samo crkveno zvono.

| komentari (6) | print | # |

utorak, 06.03.2007.

IĆI

Nitko mi se ne raduje kao ona mah

| komentari (0) | print | # |

ponedjeljak, 05.03.2007.

Zaustavila sam vrijeme

ZAUSTAVILA SAM VRIJEME

Moj dragi djed, znao je reći, Blago onom tko doživi djecu svoje djece ali da, pri tom , i sam ne postane dijete.
Tek sada, donekle shvaćam značenje tih riječi, kada i sama postajem djetetom. Sve mi je potrebnija pomoć pri bilo kakvom svakodnevnom poslu, sve manje sam samostalna a, još nisam dočekala djecu svoje djece.
Dane provodim uronjena u ono vrijeme koje je daleko ostalo iza mene, kad sam bila posve bezbrižna. Tada je svako uzbuđenje bilo veliki događaj jer se puno novog trebalo dogoditi baš toga dana. Dan je bio blagdan, noć obojena tisućama boja. Sve, baš sve, je bilo poput bajke.
Po pričama koje sam slušala od starijih (za mene su tada stari bili svi koji su imali dvadesetak godina, a oni s trideset bili su u dubokoj starosti), baš onoga dana, kad su me tek rođenu unijeli u kuću moga djeda, on je posadio trešnju. Jedna pored druge, počele smo živjeti svaka svoj život. Kad nam je bilo nekoliko godina, ta je voćka bila puno, puno viša od mene. Sjećam se prvih plodova koje mi je nesebićno ponudila svojim krhkim granama. Sjećam se dobro tog predivnog okusa.
Skupa smo rasle, a u kasno proljeće, nije se mogla obraniti od mene. Bila sam najveći štetočina koji je ikada na njoj bio. Znala sam joj polomiti grane verući se baš do onog ploda kojega sam vidjela visoko u njenoj krošnji. Sve je to ona podnosila, i sama zacjeljivala svoje rane, a mene bi, sljedeće godine opet počastila svojim plodovima jarko crvene boje. Trpjela je moju tiraniju godinama, sve dok me nisu makli daleko od nje. Kako mi je, samo, nedostajala!
A, onda, jedne jeseni, moja je vršnjakinja zaspala, i u prolječe se nije probudila. Bilo je to baš one godine, kad sam i sama čula za dijagnozu vlastite opake bolesti. Rekli su mi da je svog posljednjeg proljeća dala više plodova nego ikada ranije. I danas se bolno sjećam tiranije koju sam nad njom provodila, nedužnoj i darežljivoj u sladu svojih plodova.
Dijete, nevino, bez zloće ali, razigrano, znatiželjno i nepromišljeno, opasnost bez istaknutog upozorenja Opasno za životinje i biljke. Baš takvo dijete sam bila i u takvo dijete se pretvaram. Kao da sam odradila svoje ozb iljne zadatke, i sad mi je vratiti se u doba kad je bilo jedino važno kad će maca omaciti i kad koja voćka sazrijeva.
Zašto se ne sjećam odrastanja svoje djece kao što se sjećam svog? Zašto ne osjećam grižnju savjesti zbog toga? Ne bih li trebala? Pa zar djetinjstvo moje djece ne predstavlja značajan period mog života?! Ni dječjih bolesti i njihovih prvih odlazaka u školu ne sjećam se tako zorno kao svog odrastanja. To je vrijeme prošlo za tren, a moje djetinjstvo, teklo je puno sporije i izgledalo kao da nikada neće završiti. Zašto se vraćam tom vremenu, ne mogu sebi objasniti. Možda je to bijeg od odgovornosti, osjećaju kojemu nikada nisam bila sklona? Ma, koje odgovornosti? Pa, sama sam odgojila četvero djece! Možda se želim iskupiti za polomljene grane svoje nesebične prijateljice.
Zatočenica sam vlastitog sjećanja, koje me je cijelu obuzelo i ne da mi krenuti naprijed. Okružila sam se životinjama i izbjegavam ljude. Ponekad pitam svoje vršnjakinje što ih raduje, čemu se vesele. Bez izuzetka, odgovaraju kako je njihov život, život njihove djece. Bože moj, pa jesam li ja normalna kad kažem (a tko osjećam) da je moj život samo moj, i da nije prestao u času kad su na svijet došla moja djeca, da ima puno toga što me raduje, a u što oni nisu uključeni. Klonim se razgovora, i vraćam se svom djetinjstvu pokušavajući ispraviti nepravde što sam ih počinila u svom neznanju.
I sad berem crvene, slatke plodove koje mi nudi moja prva prijateljica, ali s puno više uviđavnosti prema njenim darežljivim granama. One u vrhu krošnje, prepuštam pticama. A, vapno, što ga treba nanijeti na deblo svake jeseni, polako i nježno razmazujem po njenoj hrapavoj kori ne bi li zacijelili ožiljci ostali iza odlomljenih grana. Snažni osjećaji me obuzimaju dok plovim svojim djetinjstvom, ičini mi se da ga nanovo proživljavam ali, na sasvim drugačiji način, meni puno bliži i bezbrižniji nego što je u stvarnosti bilo. Svaku noć, prije nego usnem, potrćim preko ledine i uberem pokoji cvjetić, pomirišem ga i zaspim njegovim predivnim mirisom opijena. Obično to bude divlji tulipan ili sunovrat, koji su cvali u ta doba na udaljenoj livadi, teško pristupačnoj zbog zmija otrovnica. Bez imalo straha, svakodnevno sam hrlila tamo sve dok je cvijeće cvalo.
Zašto sada mojim žilama kola strah pri samoj pomisli na mjesta na kojima sam tada sve bila? Verala sam se uz visoke stijene kako bih dohvatila cvijet koji se zaštitio tako da je cvao na samom rubu velike provalije. Baš ondje bi svjetlucao prekrasan kamen koji se morao naći u mojoj zbirci neobićnih i, meni, dragocjenih kamenčića. (I danas osjećam strast za takvim skupljanjem.) Možda upravo to kamenje kazuje koliko sam bila slaba i mekana u svim životnim situacijama. Popuštala sam tako da sam savijala leđa, uzimajući na sebe obilati teret bez imalo otpora. Možda sam bila kukavica, pa sam baš zato taj period svoga života tako brzo proživjela i izbacujem ga iz svoga sjećanja. Čini mi se kao da je to sve prošlo bez moje prisutnosti, a bilo je jako bolno. Morala bih biti sretna što mi se čini da o tome danas govori samo nekoliko duboko urezanih bora na mom licu.
Djeca su moja! Ja sam im mama! Kakva mama? Sve sam ih otjerala i udaljila od sebe, jer me njihova prisutnost odvlači u mračni dio moje prošlosti kojega se ne želim prisjećati. Neka me osudi onaj tko nije poželio zauvijek ostati dijete, bezbrižno i razigrano! Ma briga me za osude drugih kad ja nemam sebi šta predbaciti po pitanju teškog doba svog života. Komunikaciju s bliskima započinjem s Kad sam ja bila dijete ili Kad sam ja bila mala. Ne želim se odreći onoga što me čini najsretnijom-prisjećanja na svoje djetinjstvo. Voćke su tada bile ukusnije, cvijeće osebujno mirisalo a mijene godišnjih doba bile prepoznatljive.
Bježeći od svega što me danas okružuje, vraćam se svojoj trešnji, koja me čeka prepuna plodova radujući se da ću i dalje harati po njenoj krošnji makar se ja i ne obazirala na bol koju joj mogu prouzročiti lomljenjem grana. Uživam u sjeni njene krošnje s plodovima koji se obnavljaju bez prestanka. Lagani vjetar obavija nas obje. Za nas se vrijeme zaustavilo u tom čarobnom trenutku obogaćenom radosnim pjevom ptica. Ne želim se pomaknuti i ne dopuštam nikome da nam smeta. Vrata moje kuće su zaključana, škure na prozorima dobro zatvorene, i nema me ni za koga. Ja tako želim. To je moje vrijeme i ne želim ga ni sa kim dijeliti. Ne osjećam nikakvu bol, puna sam snage, sve hoću i sve mogu.
Trčim prostranstvima svoga sjećanja i prebacujem se s jednog mjesta na drugo takvom brzinom da bih nadmašila sve dosadašnje rekorde postignute u brzom kretanju. Igram glavnu i sporednu ulogu u tim vječno blještavim trenucima u koje bježim iz svakodnevne tmine.
Ponekad se pitam jesam li u životu ikada bila barem približno sretna kao u svom djetinjstvu. Ljubav sam doživjela, ali je nestala u boli koju mi je pružila. Dopustila sam da se sa mnom poigravaju u ime ljubavi koju nisam primala, a davala sam je neizmjerno. Djeci sam podarila život. Kakav život? Pa imali su osakaćeno djetinjstvo jer se nisam izborila za njihova prava. Jedno je upitalo: Mama, kako je naš tata nama tata? Što su oni imali u svom djetinjstvu? Moju bol? Moju nemoć? Znam što nisu imali! Nisu imali svoju trešnju kojoj se danas mogu vratiti. Rado bih ih povela u svoje djetinjstvo i upoznala sa svojom trešnjom, koja neprestano daje svoje plodove iako je malo tko poštuje jer ona stoji uvijek na istom mjestu pa se doimlje kao da nema nikakvog osjećaja. Vezala se korijenjem za tlo na kojemu je provela cijeli svoj životni vijek.
Koje li ironije! I ja se osjećam kao da puštam korijenje želeći hodati samo stazama vlastitog djetinjstva. Tragovi davne prošlosti sve su jasniji. Ona je moj akumulator kojim punim svoje brzo potrošene baterije(kao da se na njih netko priključio). Bez toga ne bih mogla opstati u stanju u kojem jesam a ono ne dopušta slabost. Odluka je moja, od danas ću ja vladati svim svojim vremenom. Zasadit ću trešnju onoga dana kad mi se rodi prvo unuče. Reći ću mu da je čuva kao što sam i ja sačuvala svoju. Jer ja sam, usprkos svemu, sretna, ukrala sam vrijeme od minulog vremena i osjećam se poput čarobnice. Pod svojom trešnjom zaustavila sam vrijeme.

| komentari (3) | print | # |

Blago se maci blago se meni mi živimo u svojoj sjeni!!

| komentari (0) | print | # |

nedjelja, 04.03.2007.

santana.....

| komentari (0) | print | # |

The doors....

| komentari (0) | print | # |

merđo....

| komentari (0) | print | # |

da te mogu pismom zvati....

Da te mogu pismom zvati

Ti za me si bila ka rosa na cvicu
sa usana pila i ljubav i sricu
a ja bi tija pismom ti prici
jos ljubavi ima ka ulja u svici

Ref.
Da te mogu pismom zvati
ja bi piva zivot cili
da se barem opet vrati
vrime kad smo sritni bili

Da te mogu pismom zvati
ja bi piva, ne bi staja
da se stara ljubav vrati
ne bi pismi bilo kraja

Ne vracas se vise u pisme i rici
i nema te sa mnom u nijednoj prici
a ja bi tija pismom ti prici
jos ljubavi ima ka ulja u svici

Ref.